butterfly

Zemlja Srbija.  Ne znam koliko stanovnika imamo, nisam gledala rezultate popisa. Ne znam ni koliki je procenat nezaposlenih, koliki je procenat fakultetski obrazovanih ljudi koji čekaju na posao niti koliki je procenat istih koji u nedostatku posla u profesiji pristaju da budu sekretarice, trgovci, čistačice. Te cifre u našoj državi očigledno ništa ne znače. Da znače, već bi odavno neke stvari bile ispravljene. Ali znam otprilike koliki je procenat onih koji imaju završenu osnovnu školu ili po neki zanat posle toga, a danas imaju zvanje direktora i osnivača firmi.

Da se razumemo, nisam ljubomorna. Niko meni nije kriv što mi je tata bio obični poslovođa u građevinskoj firmi posle propasti državne firme u kojoj je radio i bio poštovan. Niko mi nije kriv što je mama odlučila da rodi moju sestru u devetnaestoj godini i odrekne se daljeg školovanja. Da sam imala drugačije roditelje verovatno bih imala i bolji posao. Ali i da je baba devojka...

Redovna izjava kada se o poslu priča je: "Ćuti, bolje išta nego ništa. I to malo što zaradiš dobro dođe.", na šta verujte i dan danas spustim donju vilicu otprilike kao da čujem najveću glupost na svetu. Ni jedan posao nije idealan, znam. Radila sam više toga - od farbanja rešetaka, poljoprivrednih poslova, dobrovoljnog rada na faksu do knjigovodstva gde sam sada zaglibila. Nešto najgore što može da vam se desi je da vam usred nesreće neko ponudi posao. Obradujete se tome kao daru s neba, anđelu koji je došao da vam pruži novi, bolji život.

U početku vam obećavaju sve: prijavu posle mesec dana, učenje i redovan napredak u poslu, pun godišnji odmor, ponudu za partnerstvo posle dve godine rada i dokazanog stečenog znanja. I bude sve zanimljivo u početku: upoznajete nove ljude, stičete nova znanja, grabite obema rukama kako bi vam to znanje što pre ostalo u trajnoj memoriji, povezujete stvari i divite se svom uspehu iz dana u dan.

Nije slučajnost što većina poslodavaca voli politiku i sociologiju: dva glavne stvari kako bi znali kako da manipulišu ljudima. Bez laži i znanja kako ljudi reaguju u datim situacijama njihov posao bi morao da bude sasvim drugačiji. Da ne znaju da lažu i obmane ljude iznos novca koji svakog meseca stave u džep bio bi znatno manji.

I tako prolaze meseci. Radite i napredujete. Uz svakodnevne dužnosti dobijate i dodatne zadatke: odlazak do krojačice, do salona lepote da zakažete termine, po zelenu salatu jer se koleginicinom mužu usred januara jede ista, a u najbližem marketu je nema. Dobijete dodatni osmeh od nadređenih i pohvale. I bude vam drago. Ne treba vama veća plata jer ste tu da učite i ne zaslužujete više, ne treba vam ni prijava na penziono jer ko zna da l' će neko od nas dočekati penziju kakvo je vreme, ne treba vam prijava na socijalno jer knjižicu imate kao student. Na ispite doduše ne izlazite jer baš tad kad je ispitni rok bude povećan obim posla u kancelariji pa baš vi trebate šefici za prekovremeni rad, a ionako se niste spremili za ispit. Biće drugih rokova. Nebitno što je na samom početku bio dogovor da ne radite u vreme ispitnog roka. Vi napredujete u poslu i zarađujete i to je jedino bitno.

I tako prolazi još meseci... Stekli ste znanje super radnika, ostao vam je samo još onaj deo zanata koji bi vam pomogao da se osamostalite, ali to vam niko ne pokazuje. Nema veze, to vam ni ne treba. Vi ste tu da budete super radnik, non stop dostupan koji je voljan da radi koliko hoćete i za koliko hoćete. Super radnik.

Onda dobijete jednog podređenog. Učite ga i budete odgovorni za njegove greške. Ostajete do kasno ispravljajući iste i skidajući nagomilani posao sa stola. Pa dobijete drugog podređenog, koji je sva sreća vredno ljudsko biće. Šefica počinje da dolazi na posao kasnije i odlazi ranije, jer je našla sebi zamenu u vama. Plata vam je i dalje ista, bez obzira na radne sate. Poveća vam platu za neku bednu sumu kad ode na letovanje sa prijateljicom, jer zna da ste tu do osam-devet. Vama da pun odmor u trećoj godini rada i nagradi vas tako što vas sačeka gomila posla, jer je ona dok ste vi bili na odmoru imala katastrofalnu gužvu i nije stigla.

I tako, dok se jednog dana ne pretvorite u kasirku iz filma, uzmete pušku i poubijate gomilu nedužnih kupaca.

"Bolje išta nego ništa" - kako da nije! Ovako imam radno vreme od 8+ sati, platu koja mi je dovoljna da platim račune i da izdržim do pola meseca, vidim se sa drugaricom nedeljom popodne kad sredim kuću i ako ne odem na selo kod mojih. Najgore od svega je osećaj povređenosti. Neko za koga ste mislili da vam pruža pomoć vas totalno iskorišćava, oblikuje vas onako kako njemu odgovara. Usađuje vam u glavu pogrešne misli, ideje i načela. Privatnik je danas isto što i robovlasnik - samo sa psihologijom umesto bičem u ruci. Ali ipak, za sve smo krivi mi - mali, obični ljudi. Spustamo se na nesmislen nivo radi male zarade. Narušavamo sopstvena prava praveći kompromise, uveravajući same sebe da ništa bolje ne postoji. I dokle god smo takvi, nećemo ni dobiti neko poštovanje. Ostaje nam samo da ustanemo, skupimo to malo hrabrosti i poštovanja što nam je ostalo i vratimo se kući visoko uzdignute glave. A pašteta koju ćemo od sutra deliti na dva dela biće najukusniji obrok u životu.